Telo joge

Na polju proučavanja fenomena joge dešava se nešto zanimljivo. Naučnici ne samo da dolaze do novih saznanja kada je “klasična” joga u pitanju. “Moderna joga” postala je takođe predmet proučavanja. Naučnici koji se bave ovim, novim pristupom jogi, okupljeni su oko akademskog udruženja "Proučavanje moderne joge" (Modern Yoga Research). Razovarao sam sa jednim od njih, prof. dr Markom Singltonom, nosiocem doktorata na temu moderne joge, na univerzitetu u Kembridžu. Singlton je autor knjige Telo joge: Poreklo moderne posturalne prakse (srpsko izdanje je izdao Neopress Publishing, 2015), koja je izazvala veliku pažnju jer dovodi u pitanje verodostojnost nekih tvrdnji koje možemo čuti od brojnih učitelja joge. Singlton nije “samo” naučnik, već i neko ko je u jogu uključen praktično: i sam je nekada davao časove joge, kao sertifikovani instruktor Ajengar i Satjananda škola. 

Kako možemo razlikovati modernu od klasične joge?

Singlton: Mislim da ne možemo. Nema jasne linije ili nekog zida između moderne joge i i nečega što možemo nazvati ne-moderna joga, ili možda klasična joga. Ali, termin “moderna joga” jeste korisna teorijska kategorija za gledanje na stvari koje su prethodno ostale sakrivene od akademskog pogleda. U 18. i 19. veku postojalo je veliko interesovanje naučnika iz Evrope i Amerike za indijski religiozni život, uključujući i jogu, ali oni su imali skolnost da stavljaju naglasak na tekstualno proučavanje, verovatno iz navike koju su razvili klasicisti, proučavanjem grčkih i rimskih tekstova, jer je to bio jedini raspoloživ način da saznaju o njihovom svetu. Postojala je ideja da je joga filozofska i klasična na određeni način, isto kao što su to bili drevna Grčka i Rim. Negativni rezultat ovog pogleda bio je da praktični, živi izraz, ono što je izgledalo kao sporedni izraz joge, poput hatha joge, bude zanemaren u korist klasične joge, koja je konstrukt modernog vremena, na osnovu filozofskog čitanja Patanđalija i njegovih Jogasutri. 

Jogasutre dakle nisu toliko značajne kada je joga kao ukupni fenomen u pitanju?

Singlton: Da, bilo je i mnogo drugih tradicija joge i tekstova koji su izvesno bili mnogo važniji nego oni koje nalazimo u Jogasutrama.  I da, ima ličnosti koji su mnogo važnije od Patanjđalija. Ima i nekih naučnika, poput D. G. Vajta, koji tvrde da tradicija Jogasutri nije ni postojala, nakon dostignutog zenita. Patanjđali sigurno nije “otac joge” i nije bio nekada popularan kao što je to danas. 

Imamo zatim i problem interpretacije i prevoda određenih tekstova, zar ne?

Singlton: Zavisi od teksta o kojem je reč. Neki tekstovi su posebno opskurni, dok neki nisu. Format sutre je posebno sažet, pa je prilično teško, ako ne i nemoguće razumeti sutre bez komentara, bez bašje (bhashya). Neki naučnici, poput Filipa Masa (P. A. Maas), tvrde da su Jogasutre i bašja dela istog autora. Zatim, imamo primer jogičkih položaja, kod kojih je teško razumeti o čemu se radi. Ako pratite uputstva iz klasičnih priručnika za jogu vezana za položaje, možete ih shvatiti na više načina, a nekad i nemaju mnogo smisla. Ali, ne bih želeo da neko stekne utisak kako je sanskrit težak. To je jezik kao i svaki drugi i veoma je moguće pronaći tačno značenje. Proliferacija značenja, posebno kada je u pitanju značenje Jogasutri, često više reflektuje težnje, nade i ideje interpretatora teksta u modernim vremenima. Jogasutre su komentirane u modernim vremenima više nego ikad. Ne znam tačne brojke, ali verovatno ima više prevoda Jogasutri u poslednjih 20 godina, nego u poslednjih 2.000 godina!

Recimo nešto o vašoj knjizi Telo joge, u kojoj saznajemo da asane, ili barem veći broj asana, nisu toliko drevne i da su proizvod dijaloga između istoka i zapada.

Singlton: Da budem jasan—ja ništa ne tvrdim o samom poreklu položaja, kao što sam i rekao u uvodu knjige. Ne mogu ništa da kažem od tome da li je neki položaj drevan ili moderan. U vezi sa tom temom ima dosta novih istraživanja, što je divno. Ja lično opisujem način na koji je telo korišćeno, odnosno kako su određeni položaji shvaćeni i praktikovani, bilo da se radi o tradiciji joge ili nečemu drugom. 

U vašoj knjizi srećemo opise zapadnjačkih gimnastičkih tradicija koje su pored dubokog disanja imale i duhovnu dimenziju i koje dosta liče na neke aspekte joge. 

Singlton: Gimnastika je nekad značila nešto sasvim drugo nego danas. Ona je predstavljala skup telesnih pokreta, koji uključuju istezanje, skakanje, disanje i komunikaciju sa nečim što je izvan svakodnevnice, odnosno dodir sa kosmosom ili božanskom moći. Kada biste neku praksu opisali ovako danas, svakako bi svi odmah pomislili da se radi o jogi. Moj zadatak, kao naučnika bila je da istražim unazad određene prakse i praktičare. Tako na primer imamo Kajžoran Ali (Cajzoran Ali) i njenu knjigu “Uticaj božanskih položaja na endokrine žlezde” (1928). Ona je iz Memfisa u državi Tenesi, nije sa istoka i oslanja se na razne ideje aktuelne u to vreme, a koje nisu dovođene u vezu sa jogom, već potiču iz sveta “duhovnog plesa” i “duhovne gimnastike”, kao i mističnog hrišćanstva i Nove misli (New Thought). Ali kada listate knjigu, vidite jogički sistem. Pitanje je onda, šta nam sve ovo govori? To je ozbiljna knjiga, nije šala. Ona je u sebi kombinovala ideje o Indiji, o telu, čovekovom odnosu sa bogom. Kompleksnost ličnosti poput Kajžoran Ali govori o kompleksnosti izučavanja moderne joge i pitanja šta u njega uključiti, a šta isključiti, ako bilo šta i treba da se isključi. Pitanje da li je nešto gimnastika ili joga je mnogo složenije od načina na koji je obično postavljeno. Neki samoprozvani duhovni jogiji bi danas mogli da kažu: to je samo gimnastika! Ali gimnastika je nešto mnogo dublje, i napraviti razliku između joge i gimnastike nije lako, jer su postojala preklapanja. 

Kako odrediti šta je “prava” joga danas, kada svako ističe svoju školu?

Singlton: Strategija neke osobe da prikazuje neku vrstu joge kao jedinu pravu i baca sumnju na druge vrste joge, jeste nešto što se dešavalo i u tradiciji, u samoj Indiji. To nije nova stvar. Jednim delom, naravno, razlog tome je da se privuče više učenika, ali i zbog tradicije. Reći da jedna linija učenja ide duboko nazad do nekog praučitelja je neka vrsta davanja autentičnosti. Tu dolazimo do problema sukoba diskursa. Jedan od diskursa je kritička istorija, ona u kojoj identifikujemo posebne kontekste koji govore o jednoj vrsti prekida i razlike između onoga što se dešava sada i ovde i nečega što se dešavalo nekada i negde drugde. Drugi diskurs je diskurs kontinuiteta. Kao primer možemo uzeti debatu u Washington Post-u 2010. godine, poznatu kao “velika debata o jogi”, što ona po mom mišljenju nije ni približno bila. Dipak Čopra je zastupao stav da je joga večna, da je zajednička celom čovečanstvu, da je uvek bila tu i da u suštini pripada svima, a ne samo Indiji. To predstavlja naročit pogled na jogu, ali nije u skladu sa istorijskim razvojem joge, jer stvari se menjaju i prilagođavaju. Ako uzmete dve vrste prakse ili dva skupa verovanja koja se nazivaju jogom, razdvojena 1.000 godina, pa makar i samo unutar stare Indije, naići ćete na nešto potpuno različito. Jedan od zaključaka iz ovoga bi bio da su u pitanju različite joge, da skoro moramo govoriti o jogi u množini, o “jogama”. Ali to nije pogled koji susrećemo unutar tradicije. Na primer, Krišnamačarija je bio veoma ukorenjen u tradiciju i funkcionisao je kao tradicionalni pandit, kao braman i učitelj. On je baratao diskursom jogičkog gurua, bramanskog gurua, zapravo. A to znači da šta god se novo izumi, šta god je novo što neko unese u učenje, to mora da se pripiše guruu, ili nekom drevnom svecu, nekom drugom. Na primer, Krišnamačarija je aktivno ponovo dopisivao tekstove, kao što je Joga Jagnjavalkja (Yoga Yajnavalkya). U rukopisu kojim je raspolagao nedostajali su neki delovi, pa ih je on jednostavno dopisao, direktno u rukopis i na neki način dodao nešto tradiciji. Takođe, nije voleo pet mudri u tekstu Hatapradipika (Hathapradipika), pa ih je izbacio. Čak i ako je ovo jedan od ključnih tekstova hatha joge, on je izbacio njegove delove iz svog učenja, smatrao ih je beskorisnim. Nije mu se sviđao i Vjasin komentar na treći deo Jogasutri i tako dalje. Dakle, on je dodavao tradiciji. I na telesnom polju ima primera za to. I mojoj knjizi sam ukazao na paralele između dominantnih oblika internacionalne i indijske gimnastike vremena u kojem je Krišnamačarija živeo i nekih njegovih asana. Krišnamačarijin sin, Desikačar, izjavio je kako je njegov otac otkrivao novi položaj svakog dana. To je rekao 1982. godine, dakle sedam godina pre Krišnamačarijine smrti. Desikačar je pričao i o Krišnamačarijinom razvijanju vinjase tokom 30-ih godina 20. veka. Kauštub Desikačar, unuk Krišnamačarije, je još eksplicitniji kada govori o opsegu inovacija koje je pravio njegov genijalni deda. Postoji anegdota, koja verovatno potiče od samog Krišnamačarije, koja govori kako je on stajao na ulicama Majsora i posmatrao vežbe britanskih vojnika i iz toga shatio da stojeći položaji moraju biti uvedeni u jogu. Ovo govori da je Krišnamačarija bio otvoren za uticaje sa strane. Ipak, te inovacije, praktične ili tekstualne, shvatane su unutar konteksta dinamične tradicije, koja se predstavlja kao da je uvek imala takav, konačan oblik. Ima jedan njegov citat koji sam naveo u eseju koji upravo pišem: “Možda postoje razlike, ali isto sunce joge uvek je sijalo i sijaće svuda”. Dakle, iz njegovog ugla, sve biva absorbovano i asimilirano kao joga.

Kako ljudi reaguju na rad naučnika unutar Proučavanja moderne joge?

Singlton: Mislim da ne mora postojati protivljenje, sve dok se razume da unutar tradicije postoji mehanizam. Reakcija ili prihvatanje proučavanja moderne joge, poput mojeg, Elizabet de Mikelis ili Jozefa Altera, jeste nešto što smatram dobrodošlim, jer objašnjava određenu vrstu sumnje koju ljudi imaju prema praksi. 

Mislim da se nešto vrlo zanimljivo dešava u vezi sa tim kako se joga prilagođava i odgovara na racionalizam, na potražnju za istorijskim činjenicama, pre nego za mitskim idejama. Nešto se uvrnuto dešava sa modalitetom verovanja među praktikantima joge, gde verovanje i pripadanje izgleda da predstavljaju poželjne stvari. Pada mi na pamet Slavoj Žižek, koji kaže da je savremeni način verovanja pomalo mutnjikav, tj. drugačiji od načina verovanja koji smo poznavali nekad. Kao primer toga, Žižek govori o filmu Život je lep u kojem su otac i sin stavljeni zajedno u koncentracioni logor. Otac odlučuje da sakrije sina i pokušava da ubedi dečaka kako je sve to samo igra. Žižek se pita na kraju, i to je ideja sa kojom se i ja zanimam: da li možemo da zamislimo scenario u kojem sin zapravo zna da nije u pitanju igra? Ali zbog oca, koji kreira tu iluziju, koja sve čini podnošljivm, sin odlučuje da se mu pridruži. Dakle on veruje, ali veruje na poseban, moderan način. Ja se opet pitam, da li je to možda način da se razmišlja o tome na koji način ljudi veruju i učestvuju u nečemu što nekad predstavlja zamišljene, tj. izmišljene tradicije joge, koje odašilju auru autentičnosti i istine i kojima oni na neki način mogu da pripadaju? Ali ima još jedan aspekt Beninijevog filma... Na kraju filma, otac biva ubijen. Ja se pitam šta bi se desilo da to nije bio kraj rata, da otac nije bio ubijen i da su se vratili u koncentracioni logor, a da otac pritom zna da sin zna da je u pitanju bila iluzija. Da li bi možda obojica nastavili da učestvuju u ovoj uzajamnoj iluziji, koj im daje mnogo toga?

Mark Singlton (foto: N. Pešić)

Vaša knjiga ne želi da prekine tu iluziju, da raskrinka ikog?

Singlton: Ne, ja veoma poštujem savremene praktikante joge i ozbiljnost koju oni unose u ono što rade, u potragu za onim što je dobro i istinito. 

Sada radite na novom projektu sa kolegom dr Džejmsom Malinsonom. Recite nešto o tome. 

Singlton: Knjiga se zove Koreni joge (Roots of Yoga), a podnaslov je Priručnik indijskih tradicija. To je antologija tekstova o jogi koji vode ka praksi, ondnosno onome na šta su ljudi tokom istorije mislili, kada bi govorili da se bave jogom. Biće raspoređena tematski, na neki način će pratiti aštanga članove: asanu, pranajamu, pratjaharu, itd. Neki od tih tekstova su već prevođeni, a neki će biti prevedeni prvi put. U svakom slučaju, sve će biti naši originalni prevodi. Ima mnogo materijala i sve je kao neka vrsta arheologije. 

Razgovor vodio: Nikola Pešić, 2014.