Napomena: Ovo je priređeni tekst, na osnovu trećeg poglavlja knjige “A History of Modern Yoga” od Elizabet De Mikelis (Elizabeth De Michelis). Priređeni tekst pred vama uglavnom prati strukturu originalnog teksta i zamišljen je kao “slobodni” prevod, neka vrsta kompromisa između želje da se prevede ceo tekst i nedostatka vremena da se to i učini. U svakom slučaju, onima koji razumeju engleski, preporučujem čitanje pomenute knjige u originalu.
INDIJA
Detinjstvo
Ima malo istorijskih podataka o Svamijevom životu. Njegov otac bio je advokat sa racionalističkim, progresivnim idejama (jedna od njih je bila da podstakne Vivekanandu na učlanjenje u masonsku ložu, pa se ne može prepostaviti da je bio tradicionalista). Ovo je bilo u suprotnosti sa dubokom pobožnošću Vivekanadine majke. Nekoherentnost u vaspitanju imala je za posledicu kasniju Vivekanandinu religiozno-filozofsku ambivalentnost i, sledstveno tome, neprestano traženje.
Školovanje
Osim neusklađenog vaspitanja, školovanje je takođe uticalo da mladi Vivekanada bude skeptik. “Skepticizam” ovde treba shvatiti pre kao emocionalno stanje, nego kao intelektualno, a još manje kao filozofsko ubeđenje. U toku školovanja Vivekanada je pohađao dve institucije, koje su vodile dve značajne ličnosti u domenu obrazovanja: bengalski intelektualac Vidjasagar (Vidyasagar) i škotski misionar Daf (Duff). Obojica su želeli da sintetizuju tradiciju u modernost, bili su ubeđeni racionalisti i pre svega su podsticali sekularistički duh kod svojih učenika.
Mladi Vivekanada bio je izuzetno zainteresovan za zapadnjačku filozofiju, ali se u nju nije upuštao preozbiljno, budući da nije bio niti odličan student, niti uspešan učenjak. Jednom rečju, nije imao dovoljno strpljenja za temeljno čitanje svoje literature, u koju su spadali Kant, Fihte, Spinoza, Hegel, Šopenhauer, Darvin i drugi. Literatura je ipak ostavila uticaj na njega, što su potvrđivali njegovi stalni pokušaji da koristi zapadnjačke intelektualne paradigme u svojim govorima. Ono što je važno u svemu ovome je da je dolazeći u kontakt sa zapadnjačkim idejama, kasnije bio u stanju da bogatim rečnikom i konceptima impresionira publiku na engleskom govornom području.
Ukratko, mladi Vivekananda je pre bio harizmatični “sanjar i vizionar”, nego sistematični mislilac. Najosetljiviji je bio pri čitanju romantičara, naročito Šelija, koji ga je impresionirao uverenjem da kosmos sadrži duhovno načelo jedinstva. Kasnije u životu, naročito u obraćanjima zapadnjačkoj publici, Svami je hvalio pesmu Edvina Arnolda “Svetlost Azije”, poniklu iz romantičnog miljea američkog transcendentalizma. Ova pesma je popularizovala romantičnu sliku Bude kao prototipskog “orjentalnog sveca”. Arnoldova romantična kreacija je svakako uticala na mladog Vivekanandu u procesu traženja spstvenog identiteta.
Od manje poznatih detalja iz mladosti Vivekanande zanimljivo je da je bio oduševljen Napoleonom. Suprotstavimo ideal Arnoldovog “Bude” i Napoleona i dobićemo dve slike Vivekanade, kakve su se utisnule u popularnu predstavu o njemu, na osnovu dve fotografije: jedne u stilu Napoleona, sa prekrštenim rukama i odlučnim pogledom u stranu, snimljenu za vreme učestvovanja na Parlamentu religija 1893. godine, i druge, iz decembra 1896. godine, na kojoj pokušava da odglumi Arnoldovog Budu, u ogrtaču, s pogledom na dole i jedva primetnim smeškom, sav udubljen u “meditaciju”. Vivekanada je, uopšteno, voleo da se slika i koristio je fotografiju za propagandu svoje ličnosti i svojih ideja. Zato je, nakon povratka iz SAD u Indiju, pozirao i kao “jogi” sa prosjačkim čankom.
Bramoizam
Iako je pripadnost Bramo Samadžu (Brahmo Samaj) kasnije poricao, ova organizacija, a naročito posete okupljanjima neo-vedantiste Kešuba Čendre Sena (Keshubchandra Sen), ostavile su velikog uticaja na mladog Vivekanadu.
Masonerija
U jednom trenutku, svakako pre 1884. godine, mladi Vivekananda se pridružio slobodnoj masonskoj loži Kalkute. Desilo se ovo na nagovor oca, koji je želeo da njegov sin upozna uticajne ljude, koji bi mi pomogli u karijeri. Iako je članstvo Vivekanande u masoneriji bilo površno, mora da mu je dalo rani uvid u strukturu, sadržaje i mogućnosti društvenog umrežavanja unutar ezoterijskih udruženja. Masonske ideje jednakosti, društvene reforme, filantropije i religioznog jedinstva, samo su dalje utvrdili vrlo srodne ideje Bramo Samadža, koje je Vivekananda kao mladić upijao.
Ramakrišna i Vivekananda
Ramakrišna je mogao umreti zaboravljen kao brojni indijski sveti ljudi pre i posle njega, da nije slučajem ušao u orbitu Kešuba Čendre Sena. Nakon Senove smrti, 1884. godine, dospeo je u središte zanimanja mladih pripadnika Bramo Samadža. Za dve decenije nakon sopstvene smrti, Ramakrišna je usvojen kao duhovni vođa Vivekanadinog “Ramakrišna pokreta”. I dok je Ramakrišnina verzija hinduzima ostala netaknuta modernim uticajima, on je ipak na kraju proglašen širom sveta kao majstor neo-vedantske “Bogo-realizacije” (God-realization). Ovo je sprovedeno pritom u kontekstu hrišćanskog diskursa: tako su njegove izreke poznate danas kao “Ramakrišnino Jevanđelje”, njegovi učenici su nazivani apostolima, a Vivekanada je predstavljan kao novi sveti Pavle čija su pisma klasifikovana kao “poslanice” u okviru njegovih “Sabranih dela”.
 |
| Ramakrišna |
Hagiografski izveštaji o životu Vivekanande govore o odnosu Ramakrišne i Vivekanande kao idiličnom i uzajamno prisnom. Istorijski podaci su drugačiji. Ni mladi Vivekanada, ni Ramakrišna, nisu bili stabilni karakteri. Iako je Ramakrišna, po svemu sudeći, bio prirodni mistik živopisnog karaktera, njegova duhovnost nema usmerenost mlađeg i jednako poznatog modernog južnoindijskog sveca Ramane Maharšija (Ramana Maharshi). Vivekanada, kako ga otkrivaju naučnici u poslednje vreme, predstavljao je paradoksalnu ličnost. Zategnuti odnosi Ramakrišne i Vivekanade zato ne treba da budu iznenađenje. Vivekanada je za Ramakrišnu isprva govorio da se klanja idolima i da su on i njegovi posvećenici intelektualno inferiorni. U početku, Vivekanada je smatrao Ramakrišnu za bolesnika koji stalno uobražava vizije. Ovakve osude su normalne, ako uzmemo u obzir da dolaze od strane impulsivnog dvadesetogodišnjaka, obrazovanog u zapadnom duhu i pod uticajem progresivnog Bramo Samadža. Tri godine nakon prvog susreta Ramakrišne i Vivekanande, došlo je do ponovnog susreta, 1884. godine, kada je Vivekananda bio suočen sa velikim životnim problemima. Njegov učitelj Kešub Čendra Sen i otac behu umrli u razmaku od nekoliko meseci. Obojica su mnogo značila mladom Vivekanandi, koji je tako ostao bez stabilne potpore u životu. Pritom, njegov društveni položaj je opao: otac je njega i porodicu ostavio sa velikim dugovima, uništenu i podeljenu. S druge strane, Senov Bramo Samadž, gde je mladi Vivekananda nalazio društvo, takođe je dospeo u krizu i propadanje nakon Senove smrti. Ukratko, mladi Vivekanda je dospeo u položaj da bezuspešno traži posao.
Hagiografska verzija života Vivekanande izveštava kako je Ramakrišna oduševljeno ponudio utehu i savet unesrećenom mladiću. Na osnovu raspoloživih dokaza, N. P. Sil, stručnjak za Vivekanadu, zaključuje da je istina kako je Ramakrišna ponudio psihološku podršku mladom Vivekanandi, zakoračivši u prazninu i haos u njegovoj duši, te se tako između dvojice razvio “kvazi-terapeutski odnos”. Umesto ovoga, hagiografski izveštaji govore o ovom odnosu kao tradicionalnom odnosu guru-učenik, u kojem je reč o prenošenju duhovne zaostavštine s jednog na drugog. Kao što ćemo videti dalje u tekstu, veliko je pitanje kako je Vivekanada prisvojio i interpretirao Ramakrišnino duhovno nasleđe.
Ramakrišnino duhovno prenošenje
Ramakrišna i Vivekanada nisu proveli mnogo vremena zajedno nakon ponovnog susreta, budući da je Ramakrišna umro 1886. godine. Pitanje Ramakrišninog duhovnog prenošenja na Vivekanandu postaje zato ključno. Moramo oceniti snagu i kvalifikacije Vivekanade za ulogu duhovnog vođe, kakvim se predstavljao i kakvim ga njegov “Ramakrišna pokret” predstavlja od samog početka. Ovde je pitanje inicijacije veoma značajno. Naime, činjenica je da Ramakrišna nikada nije zvanično inicirao Vivekanandu, kao ni ostale prisutne učenike, koji su se bili okupili oko njegove samrtničke postelje.
“Ramakrišna pokret” pripoveda dalje događaje nakon smrti Ramarišne u tipičnom hagiografskom maniru. Nekoliko meseci nakon smrti Ramakrišne, Vivekananda i učenici su se okupili oko velike vatre, meditirajući dugo. Onda je tišinu prekinuo Vivekananda, počevši priču o Isusu Hristu, njegovom rođenju, smrti i vaskrsnuću. To ih je sve inspirisalo da i sami postanu kao Hrist i da pomognu u iskupljenju sveta, da shvate Boga i poreknu sebe kao što je to Isus uradio. I tako su dali zavete povlačenja iz sveta, pred Bogom i jedni pred drugima. I povrh svega, kasnije su svi shvatili kako se ovo sve odigralo upravo na Badnje veče!
Pažljiv proučavalac ne može a da se ne čudi ovom potpuno neortodoksnom obredu inicijacije! Sve je više obojeno hrišćanskim notama i više podseća na teorije Kešuba Čendre Sena, nego na hinduizam Ramakrišne. Još važnije, to je samoizvedena inicijacija, bez veze sa ikakvim autoritetom ili strukturom bilo koje vrste.
Posle Ramakrišne
U periodu posle Ramakrišnine smrti, od 1886. do 1892. Vivekananda kreće na put po Indiji i na kraju dolazi na jug gde shvata, kako je kasnije sam opisao, besmislenost pripovedanja metafizike svom narodu koji je u većini neobrazovan i praznog stomaka. Shvata da je bolje da on i drugi sanjasini krenu od sela do sela i obrazuju narod pomoću mapa, globusa i drugih učila, tj. da vrate narodu izgubljenu individualnost i podignu mase. A za to su potrebni ljudi i sredstva. Vivekananda će dati sebi zadatak da nađe sredstva u Americi, jer kako sam zapisuje kasnije: “Koliko je naša zemlja je siromašna društveno, toliko je ova (Amerika) siromašna duhovno. Ja im dajem duhovnost, a oni meni pare”.
Vivekanada je verovao (i na njega je uticano tako da veruje) kako poseduje “duhovnost”, tu neuhvatljivu osobinu koja može pomoći žednim zapadnjačkim dušama. Kako bi se približio zapadu, on je morao da prilagodi svoju poruku, što je i učinio, ulazeći u kreativni dijalog sa društvenim krugovima koji su ga prihvatali i podržavali, tj. sa zapadnjačkim okultnim miljeom.
VIVEKANANDA NA ZAPADU
Mladi Svami stigao je do Amerike u julu 1893. i tamo je ostao do decembra 1896. godine. Tokom ovog vrmena stvorio je svoj neo-vedantski okultizam: njegovo najpoznatije delo “Radža Joga” objavljeno je 1896. godine. U ovom delu Vivekananda daje oblik modernoj jogi, stapanjem neo-vedantskog ezotericizma i avangardnog američkog okultizma. Tako je neo-vedantska ideologija postala sastavni deo zapadnog okultizma i obrnuto: zapadne okultističke ideje bile su uključene i neo-vedantu. Ove ideje bile su zatim poslate nazad u Indiju, gde su Vivekanadina misao i njegov “Ramakrišna” pokret postali uticajni.
Vivekanada na Parlamentu religija
Vivekanadin cilj po dolasku u SAD bio je da učestvuje na Parlamentu religij u Čikagu, u septembru 1893. Putovao je bez sredstava i uskoro ostao bez para. Srećne okolnosti su učinile da ga “usvoje” istaknute ličnosti iz okultističkih krugova. Njegovi novi prijatelji bili su impresionirani “zgodnim monahom u narandžastoj odori”, koji je govorio “perfektan engleski”. Uskoro je, uz njihovu pomoć, Vivekananda počeo da drži predavanja, koja su mu donela potreban novac. To što je bio prihvaćen tako brzo, govori nam ne samo da je imao harizmu, već i da je američko društvo u koje je dospeo bilo veoma otvoreno i gostoljubivo prema svemu što dolazi sa istoka. Smatralo se da su na istoku “pravi” duhovni učitelji i slično. Vivekananda je znao ovo dobro da iskoristi, pa je tako u svom govoru na Parlamentu religija isticao superiornost hinduizma nad drugim religijama, govoreći kako su Indijci rutinski vaspitavani tako da budu izuzetno duhovni i religiozni.
Sam Parlament religija bio je avangardni događaj koji su organizovali okultni krugovi. zbog toga ne treba da čudi što su kao predstavnici hinduizma bili pozvani Bramo Samadž i Teozofsko društvo (!). Vivekananda nije bio pozvan pa je morao sam da se prijavi, što je uradio kao monah “najstarijeg reda sanjasina...koji je osnovao Šankara”. Takođe, tokom obraćanja Parlamentu religija, izjavio je da pripada “najdrevnijem redu monaha na svetu”, iako, kao što je rečeno u prethodnom tekstu, nikada nije prošao kroz tradicionalnu monašku inicijaciju! Tokom prijave, Vivekananda je morao da traži da ga podrži Teozofsko društvo ili Bramo Samadž. Teozofi su odbili, dok ga je Bramo Samadž podržao, čime mu je odobreno da učestvuje.
Do kraja Parlamenta religija, Vivekanada je već postao medijska zvezda. To mu je dalo poleta da nastavi sa predavanjima, koja su sponzorisali hrišćanski naučnici (Christian Scientist), što sve govori o njegovom mešanju sa okultističkim krugovima, u koje se on brzo uklopio, budući da su u njima raspredane slične teme kao u bengalskim okultističkim krugovima, iz kojih je sam Vivekananda potekao. Jedina razlika između Bengalaca i Amerikanaca bila je što su ovi drugi bili mnogo slobodniji, otvoreniji, sekularizovani i individualistički nastrojeni.
Sa čime se susreo Vivekananda u SAD?
Sad je pravi trenutak da objasnimo kako su izgledali ti američki okultni krugovi u koje je dospeo Vivekananda. Pre svega treba istaći prisutvo “harmonijalne religije”, koja nije direktan izrastak svedenborgijanskih učenja, ali se na njima dosta bazira. Svedenborg je znatno uticao na religioznost 19. veka, ističući pobožnost u kojoj je “harmonija” važnija nego pokajanje. Bogu, shvaćenom kao kosmičkoj sili koja obitava unutar čoveka, prilazi se ne kroz skrušenu molitvu ili obožavanje, nego kroz niz “unutrašnjih prilagođavanja”, koja imaju za cilj da se poništi granica između konačne ličnosti i božanskog unutar svega postojećeg. Rezultat je vitalnost koja se manifestuje u svim sferama života pojedinca. Vivekanada je redefinisao jogu kao jednu vrstu “harmonijalne” tehnike, kojom se postižu “unutrašnja prilagođavanja” i konačno - “samorealizacija”.
Harmonijalna pobožnost uključivala je još i mešavinu transcendentalističkog univerzalizma, mesmerizma i spiritualizma. Rezultat je verovanje da su duhovnost, telesno zdravlje, pa čak i ekonomski status pojedinca ishod njegovog odnosa sa kosmosom. Naročito je uticajna bila Emersonova misao i koncept “nad-duše”, nebeske moći koja je izvor svega povoljnog i lekovitog. Potrebno je razumeti “kosmos” ili “beskonačno”, što su bili sinonimi za božanski Um, koji je opet osnova svih pojedinačnih umova. Zdravlje i harmonija postižu se tako što pojedinačni, konačni um, ustupa mesto kosmičkom umu. Pošto je kosmos savršen, takva je i duša pojedinca, a samo ako se veruje suprotno, nastaje iluzija nesavršenstva, čime se uništava harmonija i povezanost unutrašnjeg i spoljašnjeg kosmosa. “Čovek je takav, kakve su mu misli” nije stoga bila samo prazna izreka, već i nepobitni zakon. Ovaj moto je u potpunosti razvio religiozni pokret sastavljen iz više grupacija, nazvan Nova misao (New Thought). Njima možemo da zahvalimo za danas rasprostranjenu ideju o “pozitivnom razmišljanju”. Po ovoj ideji, čoveku se dešavaju razne stvari samo zato što on “veruje” u njih: verujte da vam je dobro i biće vam dobro, ukratko rečeno. Iz ovih ideja su ponikle i razne vrste autosugestivnih metoda lečenja, zajedno s idejom o “životnoj energiji” čiji “harmonični” tok obezbeđuje zdravlje, vitalnost i čak priliv novca. Ove ideje su uticale na Vivekanandinu formulaciju moderne joge, a i bile su mu prilično bliske, s obzirom na polularnost Svedenborga, mesmerizma i ponajviše transendentalizma u bengalskim okultističkim krugovima iz kojih je potekao.
“Potražnja” za okultnim krajem 19. veka
U zapadnim okultističkim krugovima u koje je Vivekananda upao, Indija i Egipat su smatrani za riznice mudrosti i metafizičkog znanja. Više od toga, oni su želeli da učestvuju u tom znanju, a naročito su bili otvoreni za učenje rituala. Teozofsko društvo ih je ostavilo “žednim”, jer se stekao utisak da je sticanje moći i tajnih znanja ograničeno samo na Madam Blavacku i retke odabranike. Vivekananda će upravo dati zapadnjačkim okultističkim krugovima ono što su tražili: konkretna uputstva za konkretne rezultate u praktikovanju duhovnosti i prosvetljenju, i to za sve, a ne samo “odabrane”. Vivekanada će u tu svrhu, morati malo da prilagodi i izmeni učenja hinduizma, što mu nimalo nije teško palo. Može se reći da mu se osladilo da bude u SAD, jer je u suštini na kraju napustio prvobitnu ideju sakupljanja sredstava za humanitarni rad u Indiji i umesto toga odlučio da širi “hinduizam” na zapadu. Biće to veoma specifična verzija “hinduizma”, prilagođena zapadnoj publici. Kako je glatko teklo ovo prilagođavanje, svedoči i Vivekanandino pismo prijatelju i saradniku E. T. Sturdiju (E. T. Sturdy), pisano iz Londona. U tom pismu Vivekananda opisuje posetu dva intelektualno kultivisana duhovna tragaoca, koji su želeli da saznaju koji su rituali njegove vere:
“Apsolutno je neophodno da oblikujemo neki ritual i da imamo Crkvu. Pod tim mislim da moramo da izmislimo neki ritual što je pre moguće...treba da odemo do biblioteke Azijskog društva ili bi ti mogao da nabaviš za mene knjigu Hemadri Kosha (enciklopedija drevnih religioznih obreda), iz koje možemo da izvučemo šta nam je potrebno, a molim te da doneseš i Upanišade. Smislićemo nešto grandiozno, od rođenja pa do smrti čoveka. Ljudima ne odgovara opušteni filozofski sistem”.
(Vivekanadina sabrana dela 8: 356-7)
Ove ideje nisu ostvarene na kraju, ali otkrivaju kako je Vivekananda žarko želeo da udovolji svojim poklonicima i kako je oštroumno shvatio da im ne treba “filozofiranje”, već nešto konkretno. Praktikovanje joge je bilo upravo to nešto konkretno, što će odgovoriti težnjama Vivekanandinih poklonika.
Vivekanandin model četiri joge
Uz malo kolebanja u idejama, Vivekanada je na kraju uspeo da podesi svoju doktrinu tako da zadovolji poklonike. Do rane 1895. njegov glavni zadatak je bio da brani, objasni i potvrdi hinduizam pred američkom publikom, što je činio predstavljajući im bramoistički orjentisani neo-vedantski ezotericizam. Tokom leta 1895. počeo je sa elaboracijom i prenošenjem sinkretičkih učenja i praksi uskom krugu najbližih poklonika. Tokom zime 1895-96 ova učenja predstavlja široj publici. Ima jaku finansijsku podršku, što mu daje poleta da bude smeliji i nametljiviji. Njegova univerzalna religija je prilagodljiva raznim uslovima života i mogu je praktikovati sva četiri, opšta tipa ljudi: racionalni, emocionalni, mistični i radnici. Vivekanada uči o četiri tipa joge koja vode “samorealizaciji”, odnosno “bogorealizaciji”. Četiri tipa joge su: Karma joga (gde čovek shvata svoju božansku prirodu kroz rad i obaveze, Bhakti joga (pojedinac je posvećen ljubavi prema bogu), Raja joga (oboženje kroz kontrolu uma) i Jnana joga (oboženje kroz znanje). Četiri različita puta vode do istog cilja, tj. boga.
Ova učenja su Vivekanandi donela pravu popularnost, pa je osnovao i učiteljsku bazu u Njujorku. Njegov stenograf Gudvin je sitematiski beležio Vivekanandina predavanja, koja su kasnije uobličena u knjige. Prvo je u februaru 1896. izašla knjiga o Karma jogi, a Raja joga je izašla malo kasnije i odmah bila rasprodata, pa je odmah izdato i drugo izdanje iste godine. U ovom delu Vivekanada je konačno napravio zaokret od neo-vedantskog ezotericizma kao neo-vedanstkom okultizmu.
No comments:
Post a Comment